Skijanje, auto i ljubav

Skijanje, auto i ljubav

I ove, baš kao i svake, godine neki naši malo bolje novčano potkoženi graani krenuli su put skijaških meka Nasfelda i Kronplatza. I moj the best friend odlučio je svoju novopečenu prijateljicu, inače fatalnu plavušu, fascinirati prekrasnim pogledom na bijele alpske vrhove kapitalističkog krajobraza.

Vjerojatno nikad neću saznati je l’ zbog odbljeska njene plave kose ili pogleda na zamamno tijelo koje vijuga niz strmu padinu, al’ frendiću se zašvindlalo u glavurdi.
Posjetila sam ga kod kuće, zgipsanog, ajde ne baš od glave do pete, ali mnogostruko onesposobljenoga za bilo kakvu fizičku aktivnost. No verbalno je bio u top-formi:

-Nikad više, čuješ li me? Nikad više!

-Pa nemoj tako! – uplašim se. Frendić je strastveni skijaš, kol’ko se ja kužim u skijanje (a ne kužim se uopće), nešto poput Iveka i onog malog Dimeka.

-Nećeš valjda dozvoliti da te jedan pad obeshrabri? Dobro, hajde, i slomljena noga, ali to će zarasti! – preuzela sam ulogu tješiteljice, jer bolje nisam mogla. On me zabezeknuto pogledao.

-Ma o čem’ ti to?

-Pa o ženama! Ludarama na kotačima! Skoro me infarkt strefil, skoro sam umro… – tresao se kao u poodmakloj fazi Parkinsonove bolesti. Iz nerazumljivih rečenica koje su obilno bile začinjene imenicama iz četvrtog modula školskog kurikuluma zdravstvenog odgoja, shvatila sam da je njega tako slomljenoga i natučenoga u domovinu uvezla ta fatalna prijateljica. Osim što više nije bila tako fatalna. Sirotica, naime, nije bila neka prekaljena vozačica.

-Pa mislim, ne moramo svi biti Shumacheri u autu…

-Ma kakav Scumaher? Znaš li ti da su mi lijevi branik i vrata potpuno ulupljeni…?

-Nije valjda? – pokrila sam usta rukom kako bih prikrila tihi vrisak. – Pa kako se to moglo dogoditi? – mislio je da sam ozbiljna.

-Svaki normalni čovjek zna kako se koristi automat za naplatu cestarine! Upitno ga pogledam – Mi to u autoškoli nismo učili! – podbodem ga, a on proguta foru.

-Dovezeš auto do automata, otvoriš prozor, umetneš karticu, uzmeš potvrdu, podigneš prozor i odeš dalje! Tako rade svi normalni ljudi, osim, osim, osim nekih…

Bio je sav crven u licu. Na trenutak sam pomislila da ga neću dalje cimati, no nisam izdržala.

-A ona? – oprezno upitam.

-Prvo smo se deset minuta drmusali naprijed-nazad jer ona nikako nije mogla pogoditi ravninu otvora za automat! Znaš li ti kako to boli? – zajauče i pokaže na slomljenu nogu.

-Dok je tražila torbicu, ugasio se motor, kad je konačno pronašla torbicu, nije mogla naći karticu. Morala je istresti sadržaj cijele torbice (faca mu se slagala u zgužvanu grimasu, a pred mojim očima tona ruževa, sjajila, pudera, maskara pada po sjedalu, podu).

-A ona, umjesto da traži karticu, popravlja šminku i frizuru! – zajauče bolno i pogleda u nebo (pardon, plafon).

-Karticu je pronašla u džepu svoje jakne nakon što se iza nas napravila ona kolona koju ste gledali na HTV-u. Onda nije mogla ubaciti karticu u automat, jer je kartica pala na pod. Ulupila je vrata dok ju je tražila po onoj kaljuži. Trebalo je još neko vrijeme da pogodi pravu stranu… Kad se rampa konačno digla, ona je krenula, ali motor se ponovo ugasio. Gmilili smo neko vrijeme dok nisam shvatio da nije spustila ručnu…

I dok sam cupkala od hladnoće na tramvajskoj stanici (znate, nemam auto) imala sam neki feeling da njihova ljubav više nije na onoj nadmorskoj visini na kakvoj je trebala biti!

Odgovori